Andersenove bajke

Društvo je široko i neobično. Siromašni princ prerušava se u svinjara da bi iskušao princezu koja više ceni dovitljive igračke nego pravu ružu i slavuja. Mlada jelka, koja neprestano žudi da bude starija, viša i negde drugde, propušta sadašnjost da neprimetno protekne pored nje. Krhotina zlog ogledala probada oko i srce dečaka Kaja, a mala Gerda kreće sama u čamcu da ga potraži, poklanja reci svoje crvene cipelice i pregovorima se probija kroz jednu čaroliju za drugom. Učenjak, iz čiste ćudi, šalje svoju senku preko ulice da istraži kuću koja deluje naseljeno, a u kojoj se nikada niko ne pojavi.

Andersen piše sa toplinom pripovedača i lukavim namigivanjem, obraćajući se čitaocu direktno, dopuštajući da se priča zatvori priznanjem da možda uopšte nije istinita. Njegova proza ume iznenada da zablista: čajnik koji usred rečenice izraste u živo drvo, upaljena šibica koja procveta u čitav svet topline i svetlosti. Ispod te razigranosti teče nežna moralna struja: da iskrenost pretiče položaj, da je sećanje svojevrsna milost, da su želje najopasnije onda kada onaj ko želi za njih još nije spreman.

Ovo su priče koje su generacijama sačuvale i svoju neobičnost i svoju dobrotu, dovoljno kratke da se čitaju jedna po jedna pod svetlošću lampe, a dovoljno duboke da ostanu uz čoveka dugo pošto ih pročita. Careva luda povorka na jednoj strani, devojčica sa šibicama u snegu na drugoj, i posvuda tiho uveravanje da srce najistinitije vidi.