Pripovest o životu Frederika Daglasa, američkog roba

Preokret dolazi tiho, kroz zabranjenu pouku. Kada gospodar zabrani svojoj ženi da dečaka uči slovima — jer učenje bi, upozorava on, upropastilo najboljeg roba na svetu — dečak to čuje i razume. Odatle čitanje postaje nešto što se krade u komadićima: hleb razmenjen sa siromašnim belim dečacima za pouke, slova ispisana kredom po ogradama, oznake na drvenim gredama iz brodogradilišta prepisane rukom.

Daglas piše jednostavno, a ta jednostavnost je sama po sebi svojevrsna snaga. Imenuje nadzornika Gora, koji je ubio čoveka u potoku i nikome za to nije odgovarao. Beleži baku ostavljenu da sama umre u kolibi u šumi, pipajući u mraku za vodom. I zapisuje pesme porobljenih, za koje uporno tvrdi da su bile tuga, nikada zadovoljstvo: Robovi najviše pevaju kada su najnesrećniji. Nijedan red ne poseže za više nego što sama činjenica zaslužuje.

Pred nama je život ispričan od strane čoveka koji ga je proživeo, u vreme kada je takvo svedočanstvo i samo bilo čin prkosa. Vrata stoje otvorena pred krvlju umrljanom kapijom — i pripovest o tome kako je dečak lišen sopstvenog rođendana došao do toga da uzme pero i sve to ispriča.