Samom sebi

Odatle knjiga postaje jutarnja vežba, priprema za susret s teškim ljudima i za povratak, kroz sopstveno rasuđivanje, u stanje spokoja. Ona odmerava da li je smrt zlo i zaključuje da nije, već samo tajna prirode, poput rođenja. Laskava imena skidaju se s raskoši da bi se ispod njih ukazala mrtva riba i sok od grožđa, a um se radije zadržava na prostim stvarima: pukotinama što se otvaraju na pečenom hlebu, zrelim smokvama koje pucaju, sunčevoj svetlosti što prolazi pravo kroz procep u mračnu sobu. Proza se kreće u kratkim, promišljenim koracima, aforistična i puna samopodsticaja, kao čovek koji sopstvenu dušu ubeđuje da se smiri.

Ispod svega teče postojani memento mori — smotre vidara, osvajača i filozofa koji su svi stigli na istu obalu. Ukrcao si se na brod, plovio si, i sada si stigao na obalu — pa siđi. Pa ipak, savet nikada nije hladan. On insistira na tome da same stvari ne dodiruju dušu, da um svaku prepreku može pretvoriti u nešto korisno, da je mir dostupan čak i telu koje razdiru divlje zveri, sve dok unutrašnji sud ostaje slobodan.

Ovde nas čeka um na delu u stvarnom vremenu, car koji ispisuje uputstva koja su očigledno bila potrebna njemu samom. Gotovo dve hiljade godina kasnije, vrata koja ona otvara ista su ona koja je svakog jutra otvarala svom piscu.