Tajni vrt

Ovde postoji vrt koji je zatvoren već deset godina, vrata su mu skrivena, a ključ zakopan od dana kada je gospodarica kuće umrla. Meri čuje za njega, mašta o njemu i ne može da ga pusti na miru. Crvendać koji prasne u zimsku pesmu, nalet vetra koji podiže bršljan, njene sopstvene uzdrhtale ruke na ključaonici — knjiga se ne žuri da je dovede do trenutka kada, konačno, stoji unutar tajnog vrta.

Ono što tu raste više je od ruža. Meri upoznaje Martu, otvorenu sluškinju dobra srca, i Dikona, dečaka s močvare koji veverice i zečeve mami k sebi drvenom sviralom. Tu je i osorni stari Ben Veterstaf, koji joj bez uvijanja kaže da su njih dvoje skrojeni od iste kisele tkanine. Plač u noći vodi je dublje u kuću i do tajne koju je kuća čuvala. Nemojmo govoriti o umiranju, kaže neko. Hajde da govorimo o životu.

Burnett piše s toplinom i lirskim strpljenjem, puštajući tugu da izbije posredno, a radost da stiže korak po korak: poljubljeni šafran, kiselo lice koje postaje gotovo lepo. Ovo je knjiga o zapostavljenim stvarima koje se vraćaju u život: o vrtu, kući, pregršti dece kojoj nikada nije pružena prava prilika. Vrata su odškrinuta, a bršljan se pomera. Ne traži ništa osim da ga sledimo unutra.