Valden

Kroz smenu godišnjih doba i svakodnevne poslove opstanka, knjiga sabira trošak kuće do na pola centa, okopava dva i po jutra pasulja i meri dubinu samog jezera. Naporedo s praktičnim računom teče dugo, strpljivo razmišljanje o samoći, o čitanju, o tihom očajanju koje Toro vidi u životima oko sebe. Ume da bude podrugljiv — njegova kupovina bedne straćare pretvara se u malu komediju o siromaštvu i vlasništvu — a onda, stranicu kasnije, nežan, kao kad blaga kiša rastvori njegovu usamljenost i svaka borova iglica postane bliska.

Ima ovde i ljudi, letimično viđenih i upamćenih. Vedar, neuk drvoseča čije zadovoljstvo Toro ceni više od bilo kog učenog posetioca. Džon Fild, irski nadničar zarobljen u sopstvenom mučnom radu, koji samo može da zuri u račun slobode što mu se nudi preko praga njegove prokišnjavajuće kolibe. A tu je i gnjurac na jezeru, koji se smeje, nestaje i ponovo izranja, mameći čoveka za sobom u čamcu.

Proza je lirska i nesmetana, prelazeći bez napora od pomnog posmatranja peska koji se otapa niz železnički nasip do tvrdnje o ustrojstvu čitavog živog sveta. Neki od njenih redova odavno su nadživeli svoje jezero: onaj drugačiji dobošar, oko zemlje. Ono što je drži na okupu jednostavno je uverenje, potvrđivano iz doba u doba: da čvrsta istina postoji i da nagrađuje svakoga ko je spreman da siđe do samog dna kako bi je pronašao.