Uliks

Skoro ništa se ne dešava onako kako radnja obično obećava, a to je zapravo i poenta. Pogrebna kočija se kotrlja ulicama. Svinjski bubreg zagoreva na šporetu. Biblioteka se puni pametnim ljudima koji se prepiru o tome da li je Šekspir napisao Hamleta kao otac koji oplakuje sopstvenog mrtvog sina. Bloom skuplja oglase, izbegava susret o kojem radije ne bi ni razmišljao i nosi svoju nežnost i svoje lične boli kroz krčme i radnje i duž obale.

Ono što samu knjigu čini tako živom jeste to što čitalac boravi unutar tih glava: misli onakve kakve zaista pristižu — nedovršene, smešne, učene, ranjene. Bloom je običan čovek prema kome se postupa s izuzetnom saosećajnošću, čovek koji se drži jednostavnog uverenja da je ljubav, a ne sila, mržnja, istorija, ono što zaista čini jedan život. Moli čeka na drugom kraju dana — pevačica čija besana bujica sećanja zatvara knjigu.

Ona traži strpljenje, i u potpunosti ga nagrađuje. Malo je knjiga koje su tako pažljivu, tako opraštajuću pažnju posvetile onome što znači biti čovek koji hoda kroz grad jednog dana koji isprva izgleda kao da uopšte nije ništa naročito.