En iz zelenih zabata

Ana Širli daje imena svetu dok kroči kroz njega. Put obrastao jabukovim cvetom postaje Beli put ushićenja; obično jezerce postaje Jezero svetlucavih voda. Kada kočija skrene iza okuke pod svodom snežnobelog cveća, čak i njeno beskrajno čavrljanje utihne pred lepotom koju naziva prvom stvari koju mašta ne bi mogla da uzdigne. Ta sposobnost za čuđenje pokretačka je snaga ove knjige, i svoju spori čini polako tka nad svakim — nad oštrom na jeziku komšinicom, gospođom Rejčel Lind, nad tamnokosom prisnom drugaricom, Dijanom Bari, i nad jednim zadirkljivim školskim drugom koji čini grešku i naziva je Šargarepom.

Lusi Mod Montgomeri opisuje Avonli u raskošnim, nežurnim pojedinostima: bašte prepune božura i narcisa, okrečena istočna soba pod zabatom, smeđa haljina s naduvenim rukavima o kakvoj devojčica sanja. Ispod komedije teče nešto nežno. Marilini retki, zarđali osmesi odaju je davno pre no što ume da prizna šta joj je dete postalo, a Metjuova nema odanost govori kroz sitne gestove koje nikada ne objašnjava.

Ali milion puta je lepše biti Ana iz Zelenih zabata nego Ana niotkuda, zar ne? pita ona, i to pitanje čuva samu srž. Pred nama je priča o tome kako obično mesto postaje dom čim ga neko dovoljno zavoli da svakom njegovom kutku da ime. Vrata su otvorena.