Silom odveden

Namamljen na brig Covenant, onesvešćen udarcem i odveden da bude prodat preko mora, Dejvid se budi u svetu oluje i surovih ljudi: hladni kapetan Hozison, drugi oficir zelenih očiju koji je ljubazan samo kad je pijan, i zlostavljani mali na brodu, Ransom. Onda u magli pregaze mali čamac, a njegov jedini preživeli stupa na brod — ponosni jakobitski odmetnik po imenu Alan Brek Stjuart, koji nosi novac svome prognanom poglavaru, a svoja neprijateljstva pokazuje isto tako otvoreno kao i svoj mač. Od tog susreta njih dvojica udružuju sudbine, leđima uz leđa u zadimljenoj brodskoj kabini, a potom pešice preko Highlanda, sa ucenom na obe njihove glave.

Stivenson to piše iskreno, glasom samog Dejvida, kao priču o dečaku koji uči cenu odanosti na spaljenim crnim vresištima, među mrtvim jelama koje stoje poput kostura, u skrivenim skloništima što se lepe uz liticu kao osinje gnezdo. Ali iznad svega tu je zov puta i pitanje kome se na njemu može verovati. Alan to najbolje kaže: Bojati se nečega, pa ipak to učiniti — eto šta čini najlepšu vrstu čoveka.

To je isto toliko priča o prijateljstvu koliko i o pustolovini — dvojica neverovatnih saputnika, jedan lukav i nepromišljen, drugi tvrdoglav i načelan, povezani preko provalije politike i naravi. Ono čemu Dejvid korača u susret, i ono što takvo prijateljstvo na kraju traži od obojice, jesu vrata koja ovde ostaju širom otvorena.