David Copperfield

Taj dečak prolazi kroz detinjstvo čas toplo, čas okrutno. Tu je Pegoti nad svojim vezom pri svetlosti sveće, i kuća-brod u Jarmutu sa svojim holandskim satom i oslikanim poslužavnikom za čaj. Tu je i hladna čvrstina očuha, gospodina Merdstona, skladište puno flaša koje treba prati i lepiti etikete, i dug, iscrpljujući pešački put od Londona ka Doveru, kad više nema šta da se proda. Usput David skuplja ljude koji će ga oblikovati. Neke voli odveć olako, poput šarmantnog Stirforda i vernog ribara, gospodina Pegotija. Nekima ne može a da ne veruje, poput hladnog, zapiljenog pisara Urije Hipa, koji večito naglašava sopstvenu poniznost. A neki, poput uvek punog nade i uvek bez prebijene pare gospodina Mikobera, izmiču svakoj kategoriji.

Dikens to piše u karikaturi koja se nekako produbljuje u nešto istinito. Mikoberova računica sreće i bede komična je sve dok ne prestane to da bude. Pogled dečjih očiju hvata i ono apsurdno i ono tiho okrutno — kao kad se ispostavi da se školski natpis, koji upozorava na stvorenje što ujeda, zapravo odnosi na samog Davida. Žestoka ekscentričnost gospođice Betsi neprestano prekida sopstvenu nežnost povikom: Dženet! Magarci!

To je priča o siročetu koje pronalazi put ka čoveku kakav treba da postane, kroz pogrešno poklonjeno poverenje, budalastu odanost i ljubav za čije je prepoznavanje potreban čitav život. Ako smem, tetka, ja sam vaš sestrić, uspeva da izusti odrpani dečak na pragu u Doveru, i sve potonje izrasta iz te uzdrhtale rečenice. To je obimna knjiga, i zaslužuje svoju veličinu, jer u sebi drži čitav svet ljudi za koje se čini da nastavljaju da žive i pošto se čitanje okonča.